Mladi i rezilijentni u doba veštačke inteligencije, katastrofe i krize

Apstrakt

Katastrofe, krize i rezilijencija su međusobno povezani sa opštim shvatanjem „normalnosti“ ili svakodnevne rutine, poremećene iznenadnim i nepovoljnim događajima. Međutim, neke nedoslednosti u navedenom shvatanju izazivaju epistemološku i egzistencijalnu krizu. Prvo, svakodnevni život nekih ugroženih grupa može se opisati kao katastrofalan i bedan bez obzira da li to većinska zajednica prepoznaje ili ne. Međutim, neke od tradicionalno rezilijentnih grupa mogle bi da postanu buduće ikone novog rizika, posebno hazarda od veštačke inteligencije (VI). Drugo, katastrofe su, po definiciji, iznenadni događaji sa utvrđenim vremenskim okvirima, dok krize mogu biti dugotrajne sa tendencijom da postanu naša svakodnevnica. Treće, u poređenju sa ranije navedenim, određene grupe mogu proći kroz sporu i postepenu  krizu koja umanjuje njihovu sposobnost predviđanja budućih događaja, što je ključan aspekt rezilijencije te uticati na neočekivane promene u društvenoj strukturi. Primer je neregulisana široka upotreba VI od strane studenata i učenika za izvršavanje njihovih akademskih zadataka, što umanjuje kritičko mišljenje i smanjuje značajno kognitivno angažovanje. Takve akcije su moguće uz kulturološko saučesništvo različitih aktera. Nekontrolisana upotreba VI mogla bi da poveća postojeće nejednakosti, nesrazmerno utičući na određene grupe i potencijalno umanjujući njihovu rezelijenciju u društvenim i ekonomskim okolnostima koji se brzo menjaju. Ključno je uspostaviti etičke smernice i posebne propise za primenu VI, garantujući da ona poboljšava dobrobit ugroženih grupa umesto da je ometa.

 Konačno, distopijska vizija nemislećeg i nerezilijentnog mladog stanovništva u već osetljivom kontekstu društva koje stari – sa sve većom prevalencijom demencije – otkriva nove ranjivosti, ukazujući na predstojeće katastrofe.

Studija sugeriše da nauka, kao društvena institucija, akademici, naučnici i prosvetni radnici treba aktivno da učestvuju u kontroli uticaja VI na učenike i studente primenom strategija za ublažavanje potencijalnih negativnih efekata. Jedan pristup zahteva od učenika da ručno pišu zadatke, što naglašava tradicionalne metode učenja i ograničava preterano oslanjanje na VI za generisanje sadržaja studentskih radova. Alternativno, VI može da se koristi na kontrolisan način, poput uređivanja teksta, omogućavajući učenicima da se dublje angažuju i kritički promisle sopstvene ideje. Dalje preporuke uključuju kontrolu rezultata generisanih VI na odgovarajućim platformama kako bi se procenio njihov akademski kvalitet i prikladnost. Istovremeno ova kontrola bi pomogla nastavnicima da bolje razumeju ograničenja VI i da usmere učenike da etički koriste VI. Pored toga, promovisanje kritičkog razmišljanja o korišćenju VI i istraživanje kako VI može da poboljša anticipaciju učenika treba da budu deo ovog kontrolnog paketa. Distopijski scenario bez tradicionalno rezilijentnih grupa koji istovremeno ne uspeva da poboljša rezilijentost ugroženih grupa i zemalja je neprihvatljiv. Davanje prioriteta rezilijentnosti neljudskom organizmu nad ljudima je neodgovorno; naš cilj treba da bude da obezbedimo da ljudi napreduju, a ne samo da prežive. Ovo je prava suština rezilijentnosti kojoj treba da težimo.