Savremena seoska porodica i domaćinstvo u Jugoslaviji

Apstrakt

U radu se analizira savremeno seosko domaćinstvo u Jugoslaviji, kao celini, i ро područjima. Prvo se daje statistička i sociološka definicija osnovnih pojmova, а zatim sledi kombinovana sociodemografska analiza. Као osnovni kriterijum korišćen је rezidencijini status stanovništva (mesto stalnog boravka), polazeći od administrativne podele naselja, pri čemu је kao seosko tretirano vangradsko ("ostalo").

Iskustvena osnova је formirana na osnovu dve vrste izvora: popisa stanovništva i odgovarajućih pratećih studija, kao i saznanja dubinskih studija seoske porodice tokom devedesetih godina. Teorija modernizacije је pružila osnov-ni okvir za analizu stanja i promena seoskog domaćinstva u Jugoslaviji od početka ХХ veka, s tim sto је rad većim delom posvećen društveno-ekonomskim prilikama nakon II svetskog rata. Analizirane su sledeće komponente seoskog domaćinstva: brojno stanje i kretanje, prosečna veličina i njene promene, porodični sastav. Utvrđena је tipologija seoskih domaćinstava, zasnovana na dostignutom nivou socijalnog preobražaja, kao i nekim demografskim osobenostima. Četiri su glavna tipa seoskih domaćinstva: 1) čisto poljoprivredno; 2) mešovito (sa prihodom iz poljoprivrede i nepoljoprivrede); 3) nepoljoprivredno; 4) staračko. Pojava i rast mešovitih domaćinstva posle rata, nakon uspostavljanja socijalističke komandno planske privrede bila је rezultat objektivnih protivrečnosti na putu preobražaja individualnog poljoprivrednog gazdinstva u savremeno tržišno i njegove kooperacije sa državnim zadružnim sektorom. Nakon toga, od početka osamdesetih, usled sve nepovoljnijeg položaja, poljoprivredna proizvodnja se postepeno napušta ili se održava na naturalnom nivou, а većina članova porodice živi od dohotka ostvarenog u nepoljoprivredi. Ove tendencije su se najbrže ispoljile u najplodnijoj Vojvodini, а najsporije u centralnoj Srbiji. Као posledica navedenog društveno-ekonomskog, selo је izloženo i snažnom demografskom preobražaju, pri čemu је danas najizraženije starenje i feminizacija stanovništva i radne snage, odnosno sužavanje porodičnog sastava nа bračnu poгodicu koju cine ostareli roditelji bez naslednika.

Seosko domaćinstvo i/ili porodica је pretrpelo krucijalne promene u tri glavna segmenta: 1) veličini; 2) srodničkom sastavu; i 3) položajima i ulogama članova. О ovom poslednjem aspektu podrobnije informacije dobijamo iz brojnih dubinskih istraživanja seoskog načina života. Analiza porodičnih odnosa na selu sprovedena је u dva segmenta: intrageneracijskom (među supružnicima i među decom, posebno različitog pola) i intergeneracijskom (relacija roditelji-deca). Segregacija polnih uloga uz dominaciju muža-starešine, kao i sina-naslednika i dalje је osnovno obeležje seoske porodice. Domaćinstvo, roditeljstvo ра i samo gazdinstvo (zbog sve veće angažovanosti domaćina na poslovima van poljoprivrede) osnovni su izvori samorealizacije seoske zene. Udaja, rađanje dece (posebno muške) predstavlja glavni kanal socijalne promocije za mlade devojke u seoskoj sredini, а stečeno obrazovanje i sticanje dohotka izvan sela im ne omogućava jači proboj u sferi odlučivanja о celini porodičnog života, о budućnosti dece, ра ni о ličnoj sudbini. Konfliktnost u braku је niska, zadovoljstvo dvostrukom ulogom majke i domaćice kao i razumevanje težine socijalne uloge muškarca – "hranioca porodice" tokom aktuelnog perioda društvene krize i rasula, veoma visoko.

U radu је konstatovan nedostatak podataka о seoskom domaćinstvu na Kosovu i Metohiji, zbog bojkota poslednjeg popisa od strane većinskog, albanskog stanovništva. U tom smislu је učinjen pokušaj da se nedostatak kvantitativnih informacija kompenzuje rezultatima reprezentativnog istraživanja albanskih zadruga na Kosovu i Metohiji.