Da li je evidentirani broj abortusa u Srbiji realan?

Apstrakt

Od 1990-ih iz godine u godinu se registruje sve manji broj abortusa u Srbiji. Da li su abortusni podaci Zavoda za zaštitu zdravlja potpuni? Ili drugim rečima, da li se poslednje dve decenije odigrava kvalitativan pomak u sferi reproduktivnog ponašanja stanovništva Srbije? U ovom radu odgovor na postavljeno pitanje je tražen na tri načina. Prvo, na indirektni način putem razmatranja da li je moguća radikalna promena u sferi kontrole rađanja od 1990-ih godina, imajući u vidu svu složenost abortusnog pitanja u Srbiji, kao i širi društveni kontekst vezan za poslednju deceniju prošlog i početak ovoga veka. U ovome prilogu se kvalitet zvaničnih podataka o abortusima razmatra i na drugi, direktan način. Naime, veliki pad indukovanih abortusa, teorijski posmatrano, može da bude posledica rasta nivoa rađanja dece ili, pak, ubrzanja tranzicije kontrole rađanja od upotrebe tradicionalne i neefikasne kontracepcije ka korišćenju modernih i efikasnih metoda i sredstava u prevenciji začeća. Otuda se analizira kretanje fertiliteta stanovništva, sa posebnim osvrtom na vremenski period od 1990-ih godina do danas i rezultati dostupnih anketnih istraživanja o strukturi upotrebe kontracepcije u cilju utvrdjivanja da li postoje objektivne pretpostavke za smanjivanje broja namernih prekida trudnoće ili ne. Odgovor na pitanje postavljeno u naslovu se pokušao dobiti i, na treći način, procenjivanjem  rasprostranjenosti namernih prekida trudnoće. U tom smislu konsultovana je relevantna literatura i odabran Vestofov metod za izračunavanje stope ukupnih abortusa u Srbiji (van područja Kosova i Metohije) u  2006. godini. 

Posle sagledavanja izabranog zadatka iz sva tri ugla, čini se da nema dileme da oficijelni podaci o broju abortusa u Srbiji nisu realni. Nameće se da je osnovni razlog nepotpunih  zvaničnih podataka o abortusima to što oni u najvećem broju slučajeva ne uključuju namerne prekide trudnoće koji se izvrše u privatnim zdravstvenim ustanovama. Takođe, medicinska sestra odnosno lekar često popunjavanje propisanog obrasca za prijavu fetalne smrti doživljavaju kao nepotrebnu, nametnutu, dodatnu obavezu, ne osećajući smisao i ne shvatajući značaj podatka kao takvog.  

Abortusni problem u Srbiji je ozbiljan, kompleksan i zahteva rešavanje. To pretpostavlja sprovođenje više pravaca mera, uključujući i rešavanje pitanja registrovanja namernih prekida trudnoće. Utvrđivanje realnog broja abortusa u jednoj sredini je bitno, jer se na taj način skreće pažnja na ovaj zdravstveni i društveni problem i omogućava evaluacija akcija koje se preduzimaju za njegovo ublažavanje. Ostaje da država problemu abortusa u Srbiji posveti dužnu pažnju i stavi pod kontrolu privatne zdravstvene ustanove u kojima ginekolozi vrše abortuse, kao i da promoviše ulogu i značaj statistike među zdravstvenim radnicima.